Internacionalni Anti Stres Centar
Dobrodošli na IASC internet prodavnicu. U prilici smo da Vam ponudimo širok spektar proizvoda iz domena zdravlja i lepote (proizvodi za porodično zdravlje, za profesionalnu upotrebu u ordinacijama, kozmetičkim salonima, fitnes i spa centrima), knjige, kao i obrazovanje na licenciranim stručnim i popularnim edukativnim kursevima i seminarima.
O Nama GOTOVINSKA SNIZENJA Na─Źini Pla─çanja Cenovnik
Video Galerija Kontakt Prodajna Mesta Informacije
Ku─çni Aparati Profesionalni Aparati Kozmetika Publikacije & Kursevi
  Početna stranica » Katalog » Publikacije, Kursevi & Usluge » Knjige »
Odjava
|
Korpa
|
Blagajna
Kategorije
Povoljni uslovi plaćanja više o ...
Novi proizvodi više o ...
PHILIPS inhalator kompresorski ESSENCE
PHILIPS inhalator kompresorski ESSENCE
5.500 din
5.200 din
Valute
Komentar više o ...
Napiši komentarNapiši ocenu ovog proizvoda!
IASC anti-stres holisti─?ki priru─?nik (fotokopija) 800 din Verzija za stampu
 
IASC anti-stres holisti─?ki priru─?nik (fotokopija)


Narucite telefonom (011) 40-66-221
(064) 127-15-15

Glava 1

Uvod

Stres je neizbežna posledica života. Do određene granice, koja je individualna, stres doprinosi boljem prilagođenju pojedinca zahtevima svakodnevnog života i rada. Međutim, kada se ta granica pređe, stres postaje štetan i prouzrokuje mnogobrojne psihosomatske bolesti. Zato je od početka 60-tih godina, kada je Hans Seley uveo pojam opšteg adaptacionog sindroma (OAS), kao skup međusobno povezanih nespecifičnih stres-reakcija organizma, problem stresa dospeo u fokus nauke i medicine.

Međutim, dosadašnja klasična znanja i parcijalne metode nisu pokazali željenu efikasnost u prevenciji ili lečenju psihsomatskih poremećaja izazvanih stresom, koji tako postaje “bolest XX veka”, pa je neophodno uključiti holističke metode, orijentisane na lečenje čoveka kao celine, a ne bolesti kao simptoma poremećaja te celine. U fokusu ovih ponovo sve aktuelnijih metoda su akupunkturni sistem i svest, kao važni psihosomatski globalni regulatori zdravstvenog stanja organizma, uz primenu i novih bioinženjerskih dijagnostičkih i terapeutskih anti-stres tehnologija, baziranih na savremenim biofizičkim prodorima u ovim oblastima.

Stres i anti-stres

Pod adaptacijom u najširem smislu reči, podrazumeva se sposobnost prilagođavanja živog sveta na uslove životne sredine. U tom smislu adaptacija predstavlja neprekidan proces prilagođavanja svake jedinke (fenotipska adaptacija) u okviru svake biološke vrste putem evolucionih izmena naslednih osobina (genotipska adaptacija) u uslovima prirodne selekcije [1]. To je proces međusobne interakcije organizma sa svojim okruženjem, koji se ostvaruje putem neprekidne razmene informacija i uticaja između organizma jedinke i njene životne sredine.

Adaptacija je proces stalnog uspostavljanja ravnoteže sa okruženjem putem prilagođavanja na stalno menjajuće uslove životne sredine. Adaptacija je aktivan proces održavanja biološke ravnoteže pri kome se organizam stalno prilagođava na izmene faktora spoljašnje ili unutrašnje sredine. To je proces neprekidnog podešavanja i usaglašavanja parametara funkcionisanja unutrašnje sredine organizma sa stalno menjajućim parametrima spoljašnje sredine. Pod adaptacijom, u najužem smislu, smatra se rezultat tog procesa podešavanja i usaglašavanja.

Održavanje postojanosti unutrašnje sredine organizma (homeostaza) je dinamički proces koji se ispoljava podešavanjem funkcionisanja svaki put na jednom novom funkcionalnom nivou, u okviru granica varijacija fizioloških vrednosti, u jednom određenom vremenskom intervalu ili datom momentu [2]. Ova stalnost u promeni je neprekidan proces koji se odvija od začeća do smrti svake jedinke svake vrste. Stalnost promene, odnosno kretanja i menjanja, predstavlja proces homeokineze u cilju uspostavljanja homeostaze u datom momentu [3].

Održavanje homeostaze se odvija na svim nivoima organizacije, počev od molekularnih i ćelijskih pa do organizma u celini, uključujući i sve vidove života: somatske, psihičke i socijalne, odnosno njegovo fizičko i psihosocijalno funkcionisanje.

Adaptacija na novonstalu situaciju okruženja ostvaruje se po principu akcija-reakcija sve do momenta uspostavljanja ravnoteže između organizma i njegove životne sredine. Primarni adaptacioni odgovor organizma na biološki značajne signale iz spoljašnje ili unutrašnje sredine, kao normalan sastavni deo svakodnevnog života, nije uvek brza, promptna, kratkotrajna reakcija, već može biti spora, tiha i dugotrajna reakcija. Adaptacija je, u stvari, re-akcija (povratna akcija, odgovor) organizma na akciju psihičkih, fizičkih, bioloških, hemijskih ili farmakoloških činilaca, u cilju prilagođavanja funkcionisanja jedinke u novonastaloj situaciji, u novostečenim, izmenjenim uslovima životne sredine. Adaptacija, u ovom smislu, predstavlja proces prilagođavanja organizma jedinke i njenog ponašanja na novonastalu situaciju okruženja.

Homeokinetski posmatrano, adaptacija je proces biološkog, psihološkog i socijalnog prilagođavanja, u okviru granica kolebanja fizioloških vrednosti, na stalno menjajuće uslove životne sredine. Za čoveka, kao socijalno biće, adaptacija prvenstveno predstavlja proces prilagođavanja zahtevima psihosocijalne sredine. To, pre svega, podrazumeva emocionalno prilagođavanje i usaglašavanje svog ponašanja sa socijalnim (psihosocijalna adaptacija) ili kulturalnim normama dotične društvene sredine (kulturna adaptacija) [4].

Maladaptacija podrazumeva nemogućnost prilagođavanja zahtevima okoline, odnosno nesposobnost homeostatskih regulacionih mehanizama da uspostave ravnotežu oraganizma sa svojim psihosocijalnim okruženjem [2]. Maladaptacija se može ispoljiti u formi preadaptacije, hipoadaptacije ili deadaptacije [5]. Tako prekomerno dejstvo draži koje prevazilazi individualne adaptacione mogućnosti organizma dovodi do pojave preadaptacije ili preopterećenja, dok slabo dejstvo vrši slabu mobilizaciju morfofunkcionalnih rezervi organizma, pa se usled podopterećenja razvija hipoadaptacija. Isto tako, nagli prekid redovnog delovanja draži ili sniženje njenog intenziteta vodi ka deadaptaciji, procesu koji je suprotan adaptaciji.

1.1.1. Neuropsihološke osnove stresa

Problem stresa, skoro na svim uzrastima, može da se sagleda kao slom integrativnih funkcija CNS (prolazni ili definitivni) i psihičkih korelativnih funkcija u ličnosti pod stresnim udarom. To priguši ili razgradi najviše oblike funkcionisanja ličnosti, što dovodi do “demobilizacije” skoro svih komponenti ličnosti. Ona tada nastoji da se organizuje u ravni stanja koja može da se dostignu i održe. To zadržavanje je parcijalno, što dovodi do manifestacije poznatih kliničkih pojava nastalih u poststresnom periodu.

Organizovana regresija, vođena stručno, “odlepljuje” te parcijalno uspostavljene veze tokom urušavnja psihičkih funkcija i svodi ličnost na “čvrst” teren. Vodi je u još dublju regresiju, do momenta kada se ona doživjava celovitom, u svome TU i SAD. Opuštajući je u tome stanju, svojim manipulacijama telom i ekstremitetima i svojim razgovorom, vraćamo je ka onim, dostupnim, ali uvek višim nivoima koje će sada subjekt u tretmanu da osvaja u harmoničnijem vidu.

Prema ovom shvatanju, tretman osoba u stresu ili sa bilo kojim oblikom poststresnog sindroma (osim psihoze), zahteva organizovanje primene autogenog treninga i savetodavnog postupka grupno ili individualno.

U svrhu obuke kadrova za neposrednu primenu pomenutih metoda u radu, napisan je i ovaj priručnik. U njemu su data:

  • kratka skica teorijskih objašnjenja o strtesu,
  • kratka verzija terijskih osnova autogenog trenunga ,
  • opis metoda primene i tumačenje autogenog treninga,
  • skica teorijskih osnova ličnosti i metoda savetovanja koje iz tih osnova proizilze,
  • metod vođenja razgovora i analize iznesenih sadržaja u savetodavnom postupku.

Svakako da se ovi terapijski postupci mogu da nauče i kompetento primene samo onda ako stručnjak sam prođe kroz autogeni trening primenjen na njemu samome i kroz proces savetodavno organizvanih individualnih ili grupnih razgovora sa edukatorom.

U drugom delu obuke potrebno je da se uključi u duži period supervizije sopstvenog rada prema dogovru sa edukatorom.

Definicija problema

Savremeni ritam života nameće brze i česte promene u egzistencijalnom polju svake ličnosti, što, po nekad, prevazilazi prirodne adaptivne mogućnosti ličnosti i ljudskog bića u celini. Ličnost obuzima uznemrenje viskog stepena, kome ono ne nalazi svoj prirodni odgovor. Sve se dešava bez ikakve postuonosti i mogućnosti anticipacije te se doživljava katastrofično. Ova stanja mogu da budu različitog intenziteta sa sasvim raznovrsnim mogućim posledicama po dalji tok razvoja ličnosti (dete, adolescent) ili po dalji kvalitet radnog angažovanja ili bračnog i porodičnog života (odrasla ličnost).

U našim uslovima življenja danas, najčešći stresovi su:

  • doživljaj ratnih dejstava, zlostavljanja i izbeglištvo;
  • invaliditet stečen u ratu;
  • invaliditet usled saobraćajnih nesreća i povreda na poslu;
  • invaliditet što nastaje kao posledica akutnih ili hroničnih obolenja, izliva krvi u CNS, i
  • invaliditet usled hendikepa razvoja kada se dete/adolescent suočava sa tom činjenicom definišući samosvest o sebi samome.

U svim tim situacijama se doživljava prekid kontinuiteta sebe sama sa samim sobom kako u vremenu (“Više nisam onaj koji sam bio pre svega ovoga“...) tako i u ravni očekivanja koje svako od nas ima u odnosu na sopstveno telo ili subjektivni prostor i mogućnosti kretanja u objektivnom prostoru.

Stres stvara napetost u celom psihosomatskom sklopu, u ravni neurovegetatvnih struktura i u oblasti imunobioloških procesa [6]. Sva ta stanja se ispoljavaju sledećim oblicima odnosa ličnosti prema stvarnosti u kojoj se našla:

  • depresivna stanja do epizoda depresivnog stupora,
  • samosažaljenje i histeroidna ispoljavanja različitih raspoloženja, agresivnosti (obično samo verbalne) i autoagresivnih ponašanja;
  • nekritična “hladnokrvnost”, koja tako često prska, poput ogledala, u svim pravcima, čim naiđe problem na koji je ličnost specifično osetljiva. To može da dovede i do epizodčnih, reaktivnih ili čak i dubljih psihotičnih poremećja;
  • mrzovolja, razdražljivost, povećan stepen uvredljivosti, brzo zamaranje, neurastenične teškoće i češća somatska obolevanja kojima ličnost nije bila ranije sklona.

Pravilan odnos prema stresu, u prvim danima, može da izvanredno preventivno ili povoljno deluje na ceo dalji odnos ličnosti prema sebi i sopstvenim životnim perspektivama. Jedan takav program mora da svojim delovanjem obuhvata:

  • rad neposredno sa telom pacijenta koje je “posrednik” između spoljnjeg sveta i psihičke intime svakoga od nas,
  • način vođenja razgovora i savetodavnog postupka u radu sa ovim licima;
  • rad sa porodicom pacijenta/klijenta i njegovim okruženjem.

U ovom segmentu obuke dotaći ćemo se osnovnih teorijskih znanja koja su potrebna da se razume svakodnevna praksa u radu sa osobama pod stresom (akutnim ili hroničnim), uz sasvim skraćen prikaz kliničkih manifestacija tih stresnih i poststresnih stanja.

Klinička analiza stresa

Stres dovodi do psihičkih poremećaja ugrožavajući mentalno i telesno zdravlje ljudi, a nastaje naglim prekidom emocionalnog kontinuiteta na kome se zasniva doživljaj celovitosti svakog ljudskog bića u svom subjektivnom doživljavanju sebe sama kao ličnosti i u odnosu na druge. Kliničke manifestacije uzrokovane ovom pojavom naglog prekida toka proosećavanja sopstvenog bića i sopstvene stvarnosti ispoljavaće se u različitim vidovima, što zavisi od uzrasta kada se stres događa i prethodnih životnih iskustava ličnosti deteta.

Najvulnerabiliji periodi psihičkog života dece jesu oni kada se odvija prelaz između jedne u drugu fazu razvoja CNS, a time i same ličnosti deteta ili adolescenta. Te periode povećanog rizika po razvoj nazivamo prelaznim dobima. Po smirivanju tih procesa izgradnje ili reorganizacije funkcija CNS, dete je spremnije da podnese i frustrantnije zahteve u svom emocionalnom i saznajnom angažovanju.

Cilj ovoga rada jeste da ukaže na dinamiku nastajanja problema usled stresa na svim uzrastima, kako bi ukazali na preventivne i terapijske mogućnosti tih stanja. Zato ćemo da ukažemo, sasvim u kratko, na opšte stavove o stresu:

  • strukture i funkcije ličnosti najosetljivije na stres;
  • osnovne sheme psihičko-nervnog odgovora na stres;

i na kliničke pojave nastale usled stresa:

  • tokom života in utero,
  • tokom bebstva (prve dve godine života),
  • tokom ranog detinjstva,
  • tokom detinjstva,
  • tokom mlađeg školskog uzrasta,
  • tokom adolescencije, i
  • osnovne kliničke pojave koje uzrokuje stres kod odraslih.

Opšti stavovi o stresu

Strukture i funkcije ličnosti osetljive na stres

Novi viši oblici opažnja i moći saznavanja ličnosti tokom razvoja, podstiču izdvajanje uvek novih slojeva osećanja kojima se prožima ono što je novo uočeno i time vrednnuje. U tome procesu proosećavanja sveta i detalja koji ga grade, obavlja se, kako smo videli, i diferencijacija osećanja te odabiranje uvek novih strujanja težnji ka novim ciljevima u realitetu sveta i pojedinačnih pojava u njemu. Međutim, usled čitavog niza naslednih ili nekih spoljnih činioca može da se desi da mogućnost opažanja i sposobnost proosećavanja novouočenih pojava nisu usklađene. Neke od tih razlog mogu da čine:

  • nedozrelost osećanja u odnosu na taj određeni skok u razvoju mogućnosti opažanja i saznajnih moći ličnosti u razvoju (emocionalni infantilizam, rane dečije psihoze);
  • nedovoljna funkcionalna istančanost ulaza ili razumevanja novih informacija shodno mogućnostima obrade informacija u CNS (gnostička oblast);
  • nedovoljna istančanost praksičko-govornih funkcija (razvojne dispraksije, razvojne disfazije); i
  • emocionalni stres, usled koga može da neka od ovih komponeti zamre u svojim funkcijama ili se čak i poništi. To onda dovodi do kraćih ili dužih oblika poremećaja u oblastima:
  • diferencijacije osećanja ka novim ciljevima u realitetu,
  • moći saznajnih procesa tokom njihove restrukturacije na prelazima između razvojnih doba;
  • dogradnju praktognostickog kompleksa struktura i funkcija zbog skučenih iskustava ličnost - sredina;
  • mentalizaciju kojom se shvatanje ličnosti produbljuje bivajući obuhvatnije kako u prijemu opažaja - doživlaja, tako i u njihovoj obradi.
Osnovne sheme psihičko - nervnog odgovora na stres

Prema Kaplanu i Saddok-u (1985) ”imuni sistem neprekidno vrši nadzor u organizmu razlikujući self, tj. ono što pripada organizmu, od nonselfa, tj. antigena”, a prema Borysenku (1984), Jemmott-u i Lock-u (1984), neuroendokrini organizmi su osetljivi na psihički stres “koji ili podstiče ili suprimuje funkcionisanje imunološkog sistema” [6].

Prema Borysenku (1984) možemo reći sledeće o odnosima neuroendokrinog sistema koji posredstvom imunobioloških činioca učestvuje u stresu [6]:

  • Odnos ljudske osećajnosti sa somatskim strukturama odvija se preko hipotalamusa koji je pod uplivom CNS, a nadređen je hipofizi. Njegove neurosekretorne ćelije “oslobađaju male neuropeptide koji putuju do hipofize “učestvujući u oslobađanju hormona među kojim i ACTH, a dosežu i druge delove mozga. Istovremeno, neuroni hipotalamusa pojačavaju aktivnosti simpatikusa. Ove pojačane aktivnosti simpatikusa podstiču sekreciju adrenalina i noradrenalina iz nadbubrežne žljezde koji sa kortikosteroidima vrše inhibiciju makrofaga, i limfocita te time smanjuju otpornost organizma što “povećava osetljivost organizma na bolest.”
  • Sprega: simpatikus-medula-nadbubrežna žlezda najostljivija je na doživljaje straha, ljutnje, besa, uzbuđenja uopšte, dok je sprega: hipotalamus-hipofiza-kora nadbubrežne žlezde (kortikotropna osovina) podložna reagovanju na opasne pretnje i doživljaj ugroženosti. I pored toga što oba sistema učestvuju u stresnim reakcijama, osovina simpatikusa češće prati “hronični stres i kliničku depresiju.”
  • Poseban problem predstavljaju endogeni opoidi, ”morfinu slični peptidi,” koji se oslobađaju u stresnim stanjima. Iz hipofize se luči beta-endorfin i metionin, a (met)enkefalin iz medule nadbubrežne žlezde koji “posreduju između emocionalnih procesa u stresu i efekata na imuni sistem.”

I na kraju, osnovna skica učestvovanja CNS i psihičkih funkcija u stresu odvija se ovim putem:

stresni stimulus - moždani korteks (opažaj, saznanje) - limbički sistem (emocionalna procena, samosaznanje) - informacije - hipotalamus.

Kliničke pojave nastale usled stresa

Stres tokom života in utero

Život ploda koji ima uticaj na budući psihički život ličnosti, ili koji se odvija u odnosu na socijalno polje, možemo da pratimo već od 4-5 meseca trudnoće majke. Prvi spinalni refleksni luk, već tada uspostavljen, u službi je davanja odgovora tela i ekstremiteta deteta dražima čiji su izvor:

  • humoralni sadržaji koji potiču od majke (placente);
  • zemljina teža;
  • zvučni podražaji;
  • dodir, kinestezija;
  • vidne draži, koje pristižu u sasvim dovoljnoj meri da podstiču mijelinizaciju određenih delova vidnoga puta (brachia coll. superior) već tokom poslednjeg meseca trudnoća (Yakovlev, Lacours) [7].

S obzirom da su oblasti fasciculus lenticularis-a već u snažnom zamahu dozrevanja, to se svaki opažaj, čije se primanje i refleksni odgovor, koji se javlja na taj podražaj, ničim ne ometa, biva obeležen doživljajem prijatnosti. Ovim se zasniva pra-težnja da se takav podražaj obnavlja, a ovo dovodi do diferencijacije u moći prepoznavanja primljenih draži prvim celovitim kortikalnim strukturama (svih 6 slojeva), koje se javljaju već od 6-og meseca trudnoće na dalje (Lurija) u primarnim poljima odgovornim za prepoznavanje opažaja.

Nagle dramatične situacije koje uznemire majku i koje dopru do ploda bilo kojim od ovde pomenutih puteva mogu da učine da plod zamre i po 48 časova posle stresa koji se doživeo. Ono će ponovo da dođe k sebi i da nastavi da se ponaša na prethodni način, čim se “uveri” da su životni uslovi obnovljeni [8]. Plod, kao da za tren, odustaje od svoga javljanja okolini štiteći se od njene preteće, razgrađujuće sile. Čuva do tada postignutu celovitost bića svodeći je na životni minimum. Time se ostvaruje shema odbrane od rasparčavanja i smrti koja će nas pratiti kroz ceo život i u socijalnom polju.

Stres tokom bebstva (prve dve godine života deteta)

Period bebstva delimo u dva dela:

  • bebstvo tokom prve godine života;
  • bebstvo tokom druge godine života.

Svaki od tih perioda je obeležen određenom grupom dograđenih struktura u CNS i njihovih funkcija.

Bepstvo, tokom prve godine života, čine sledeci oblici postojanja:

  • Radovanje slobodnim pokretanjem ekstremiteta, čime se doživljava senzomotorna praosnova čitavog niza pojmova o:
  • sebi,
  • slobodi kao mogućem odnosu prema prostoru,
  • iskustvu prostora tela i okoline u ravni daleko-blizu,
  • ritmičnosti pokreta kao oblika komunikacije kojim se otkriva prvi sloj egzistencijalnog polja ličnosti.

(Time se doživljava prostornost sveta kao njegovo osnovno obeležje (vreme od početka 2-og meseca života do 4,5 meseca). Tu se zasniva i primarna težnja deteta-čoveka prema svetu čija je prva osvešćena tema čežnja za njegovom pukom prostornosću. Na prostor se svodi doživljaj sobstvenosti (prostor tela) i okruženja u kome se biće čoveka samo otkriva i trazi).

  • Dete se raduje liku majke i ciljano se ka njemu usmerava (vreme 3-eg meseca života deteta). To su prva radovanja deteta drugome.
  • Ostvaruje se vizuomotorna kontrola i sposobnost praćenja draži primljenih pojedinim čulima shodno ličnoj zainteresovanosti deteta (tokom druge polovine 5-og meseca), a iskustvom:
  • dodira, mirisa (čula na blizinu) i kinestezije,
  • glasovno-fonatornih elemenata (tepanje),
  • pogleda i sluha (čula na daljinu),

grade se:

  • prvi doživljaj sopstvenog postojanja koji traje i koji se prekida ulaskom u san,
  • prva telesna omeđenja,
  • prve sheme drugoga, u liku majke, za kojim se teži. Tu se zasniva i prvi intersubjektivni odnos majka-dete.

Pogled majke kada je vedar i radostan, budi radost u samom detetu. Namršten lik majke tera dete na plač. Pogledom usmerenim ka detetu i kvalitetom pokreta kojim se njime barata, započinje naš vaspitački posao.

Između 8-og i 12-og meseca života deteta

  • Završavaju dozrevanje putevi:
  • talamus- mali mozak;
  • bulbus - mali mozak ;
  • mali mozak - kičmena moždina;
  • strijatum - palidum;
  • gyrus cinguli;
  • olivarna petlja; i
  • Dete osvaja:
  • dohvatanje - bacanje,
  • igru predmetima,
  • opoziciju palca,
  • početne oblike hodanja i
  • početne oblike govora.

To je vreme kada su se bazični putevi razmene ljubavi između majke i deteta (dodir, voljni pokret, glas, pogled) dogradili i odigrali bitnu ulogu otkrivajući detetu prve oblike realiteta u kome se našlo, a majci i roditeljstvu prve oblike socijalno usmerenog života koji se zasnovao u njihovom okrilju.

Tokom prve polovine bebstva dete pod stresom imaće sledeće kliničke manifestacije:

  • sa manje radosti prihvata usmeravanje majke prema njemu, gubi se živahnost uopšte, posebno živahnost mimike i osmeha;
  • spremnost za strah i plakanje je izražena; plače sasvim tihim glasom, pretežno cvili, nemiran i tanak san; posle osmog meseca se javljaju i oblici noćnoga straha (pavor nocturnus);
  • odustaje od hrane i naglo slabi;
  • odustaje od razgovora i govora, i svakog usmeravnja prema drugome;
  • ne žudi da istražuje raznovrsnost i predmeta kao do tada, manipulativnost je sasvim snižena.

Ovaj opis odgovara povlačenju deteta u autizam, što se izvesnom broju ove dece i događa. Većinom je to samo izraz depresivnosti ili depresivno - anksoznih stanja koja su prolazna.

Tokom druge polovine bebstva

  • Dozrevaju sledeće nervne strukture:
  • lemniscus medialis (u 18-om mesecu)
  • radiatio talamo corticalis (u 18-om mesecu) i
  • tractus pyramidalis (u 24-om mesecu).

Dete od 18-og meseca ima dozreo doživljaj telesne celovitosti (shemu tela). Do kraja druge godine ima dozreo piramidalni sistem.

To znači da je sposobno da uoči svoju egzistencijalnu situaciju u prostoru, da može voljno da se u njemu kreće i da je motivisano da istražuje prostor svoga polja postojanja. Time se gradi svesnost o sopstvenom postojanju uvek u jednom “TU”, pristupačnom opažanju i radovanju u njemu.

Radovanje radosti majke što se budi pri susretu sa detetom, jeste najvažniji događaj tokom bebstva i čini centralni motiv njegove žudnje da bude, da postoji, u punoj jasnoći opažanja kao osnove svesnosti.

Na ovome uzrastu, dete se raduje voljnim, visoko integrisanim aktivnostima: govoru, hodanju osmišljenom u prostoru i baratanju predmetima.

Stres prekida dalji tok njegovih težnji koje pobuđuju aktivnost motorike ili ovu aktivnost svode na puke senzomotorne sheme ponašanja bez samokontrole i samouvida u kvalitet svoga ponašanja, koji se, na ovome uzrastu, već postiže u svojim osnovnim oblicima.

Kliničke pojave koje prate stres u drugoj polovini bebstva su:

  • nočni strahovi, plačljivost, mrzovolja;
  • hiperpokretljivost bez usmerenja ka nekom celovitom cilju, obavlja se u naglašenom samozadovoljavanju pukom kinestezijom, što odgovara motivacijama za pokret prve četvrtine prve godine života deteta;
  • usporava se razvoj igranja glasom i oblicima osvojenog govorenja, ili se samo prekida za određeni period vremena, ili sasvim zaustavlja;
  • povlačenje osećajnosti u sebe, bez mogućnosti razmene ljubavi, dominaciju ima preosetljivost.
Stres tokom ranog detinjstva

Ranim detinjstvom smatramo, na osnovu uvida razvojne neuropsihologije, ono doba između navršene 2-ge godine života deteta do navršene 4-te godine života. U tome vremenu dograđuju se sledeće strukture CNS:

  • Fasciculus lenticularis (2,5 g.);
  • Fornix (3 g.);
  • Tr. mamilothalamicus (3,5 g.);
  • Tr. Frontopontinus (3 g.);
  • Radiatio acustica (4 g.);
  • Ped. cerebelli med. (4 g.).

To su poslednje neuronske strukture bitne za:

  • organizovanje osećanja i mogućnost njihove diferencijacije i grananja [6-8];
  • najsloženije aktivnosti voljnih pokreta [9-11];
  • dovršavanjem akustičkog puta funkcionalno definisanje funkcija čula sluha i govorenja [12].

U tome dobu se, najčešće, zasnivaju i kliničke slike:

  • tikova, mucanja, neki oblici hiperkinetičnosti;
  • psihotični poremećaji, u glavnom, u vidu sekundarnog autizma;
  • noćni strahovi, neuspešnost u obuci sfinktera.

Stresori mogu da budu:

  • naglo lišavanje roditeljkog vođenja i pažnje;
  • nagla doživljavanja straha pred ugroženošću celovitosti tela i ličnosti;
  • izloženost dužem doživljavanju opasnosti po opstanak ili sebe lično ili roditelja;
  • konflikti među roditeljima koji prete gubljenjem njihove ljubavi, brige i raspadom celine porodičnosti, kao doživljaja osnove ličnog integriteta sopstvene ličnosti;
  • rađanje drugog, mlađeg deteta u porodici.

Stresore srećemo u:

  • nesrećno komponovanim porodičnim grupama;
  • u ratnim situacijama: borbi, izgona, izbeglištva; i
  • u nesrećama: saobraćajnim, elemntarnim i u katastrofama.
Stres tokom detinjstva

Detinjstvo jeste doba između navršene 4-te i 6-te godine života deteta. U tom vremenu niti se pojavljuje neka nova nervna struktura, niti dovršava svoje dozrevanje neka starija. To znači da se funkcije koje su već oblikovane i postoje samo usavršavaju i dozrevaju. To su sledeći načini odnosa deteta prema svome okruženju i prema sebi:

  • hvatanje-bacanje-baratanje stvarima;
  • hodanje-trčanje-pentranje-podvlačenje;
  • govor, pevanje, razmišljanje, budno sanjarenje;
  • težnja za tajnom (da se poseduje ili odgoneta) i za prijateljstvima izvan porodice.

Bajkovitost težnji i razumevanja događanja oko sebe, čini atmosferu egzistencijalnog polja svakog deteta tih uzrasta, u koju se ono uvlači i kojoj podređuje i sasvim grube činjenice realiteta. Tako omogućava da ih razume i da ih postavi na njihovo mesto u hijerarhiji vrednosti do kojih drži.

To je doba izvesnog neuronskog mirovanja i tihog dozrevanja CNS i psihičkih funkcija. Između deteta i sveta je još uvek porodični bedem, a susreti sa vanporodičnim poljem su pod kontrolom porodice i tradicionalnih struktura brige o deci.

U tome dobu deca prelaze sa pitanja: Šta je to?, na pitanja Zašto? i Kako? Motorika je sve skladnija zbog moći sopstvene kontrole dece nad vlastitim pokretima. To omogućava deci da postepeno osvajaju sasvim različite i složene veštine pokreta i organizovane, usmerene aktivnosti u okviru pojedinih sportova. Mogućnost uključivanja u kolektivne sportske igre i organizovana druženja sa više dece, izvan porodičnog kruga, pruža mogućnost jasnijeg doživljavanja sebe kao sopstvenog, upojedinačenog vida postojanja u odnosu na isto tako samostalne ličnosti drugih. To potkrepljuje razvoj samosvesti, kao bitnog činioca razvoja ljudske ličnosti uopšte i sigurnosti sebe kao ličnosti.

Stres dovodi do kliničkih slika razgradnje integrativnih procesa, posebno u oblasti ponašanja, govora i dinamike usložnjavanja doživljaja i obrazaca mišljenja stečenih do toga doba.

To dovodi do sledećih kliničkih manifestacija:

  • poremećaji sna sa noćnim strahovima;
  • smanjenje tenaciteta pažnje;
  • depresivna ispoljavanja, osetljivost i na minimalna uskraćenja;
  • agresivno ili inhibisano ponašanje;
  • strah pri odvajanju od roditelja;
  • elektivni mutizam;
  • nagli izlivi gneva i na manje povode;
  • opšta razdražljivost, nedruželjublje, jogunstvo.

Deca ovih uzrasta, posle stresa, postaju ili sasvim povučena ili hiperaktivna. Ona su bez sposobnosti i bez potrebe da svoj problem objasne sebi ili uopšte da ga primete i razumeju.

Najcešće duže posledice koje ostaju iza stresa na ovom uzrastu su:

  • dekompenzacija do tada skladnog razvoja saznajnih funkcija;
  • dekompmenzacija do tada skladnih oblika ponašanja;
  • dekompenzacija već organizovane kontrole sfinktera;
  • pokreću se kliničke slike fobija i opsesivno kompulzivnih aktivnosti;
  • deca su osetljiva i na minimalni podražaj odgovaraju prelaskom na čin, motornom aktivnošću;
  • doživljaj usamljenosti, deca često ne umeju da formulišu, ali ga jasno ispoljavaju ponašanjem, izrazom lica i neprikladnom hiperaktivnošću.

Na ovom uzrastu se, obično, ne razgrađuju bazične funkcije, nego njihovi složeniji oblici, bitni za postavljanje osnova ljudske društvenosti ličnosti u razvoju.

Stres tokom mlađeg školskog uzrasta

Mlađi školski uzrast čini doba između 7-me i 10-te godine života deteta. U tome dobu dovršavaju svoje struktrisanje i dozrevanje funkcija sledeće strukture CNS:

  • nespecifične talamo-kortikalne veze oko sedme godine života, što vrše facilitaciju kortikalnih funkcija;
  • dograđuje se i postaje svesnom dominacija hemisfera i lateralizovnost pokreta;
  • dozrevaju velike komisure mozga koje funkcionalo objedinjuju sve oblasti CNS (navršena deseta godina života).

Ove nervne pretpostavke omogućavaju:

  • pojavu uzročno-posledičnog zaključivanja prožetog osećajnošću, što omogućava vršenje konkretnih operacija.
  • otkrivanje potrebe i mogućnosti odgađanja neposrednog zadovoljenja, radi ciljeva više vrednosti.

(To praskozorje odgovornosti koje se tek naslućuje, institucija vaspitanja, kasnije i obrazovanja obilno koriste, do puke zloupotrebe.)

  • osvajanje viših oblika gnostičkih mogućnosti i praksičke izvršivosti i govora, čime se približava svetu odraslih u ravni moći rasuđivanja delanja i komunikacije.
  • uočavanje perspektive kao svojstvo svoga ličnog odnosa prema prostoru, čime su dograđuje koncepcija o prostoru, tu bitnu osobinu ljudskog uma čiji se trag prati kroz uspešno/neuspešno savlađivanje kognitivnih procesa.

(Opisani događaji čine da dete počinje da svoj život sagledava/opaža i samosaznaje na sasvim novi način i ispunjen novim kvalitetima, koji mame odgovre. Ti odgovori ta samosaznavanja se zasnivaju na integrativnim moćima između praksičkih i gnostičkih oblasti kao i u ravni govora i mišljenja.)

Tako se na uzrastu između 7-me i 10-te godine života dece, usled stresa javljaju sledeći klinički obrasci:

  • usahlost moći pažnje;
  • mišićno emocinalni sinkretizam ponovo dolazi na površinu, što dete čini hiperkinetičnim, što izaziva neprihvatanje od kako škole, tako i od strane porodice;
  • diskognitivne pojave zasnovane bilo u okviru još nedograđene praksičke organizovanosti, ili u oblasti dijagnostičkih pojava;
  • povišena anksioznst sa elemntima depersonalizacije;
  • depresivnost;
  • elektivni mutizam;
  • psihotizacija u vidu kliničke slike ranih dečijih psihoza iz grupe “pervezivnih poremećaja”.

Uzevši sve ovo u celini, možemo reći da se dete otkriva nezaštićenim od neprijatnosti i agresije okoline. Ono se usamljuje u sopstveno telo i u puku fantaziju o sebi, svetu i svome mestu u njemu.

Stres u pubescentnom i adolescentnom dobu

Stres na tim uzrastima sasvim je osoben. Osnovni događaj se odvija u ravni socijalizacije. Izgubivši ustaljene repere socijalnog polja ili one koje je smatrao svojim identifikacionim obeležjima (naglo izbeglištvo, gubljenje ekstremiteta, gubljenje porodice, neočekivano gubljenje voljene osobe), oduzima mu ideju o svom mogućem budućem životu. Ukoliko ga to ne uvede u kliničku sliku depresije, on se zadržava u ravni apatije, snižene pokretljivosti uz spremnost da prihvati pasivno učešće u bilo kojoj grupi u kojoj se nađe ostvarujući delikventni čin ili postaje zavisnikom alkohola ili droga, makar samo za izvesno vreme. Borba za njegov povratak zdravom životu zahteva širi obim socijalno angažovanog rada uz rad sa njim pojedinačno.

Stanja i obolenje odraslih posle stresa

Nastaju zbog naglih, drastičnih promena u oblasti socijalnog života, doživljavanja svoje subjektivnosti i biološkog opstanka. Prema Kaličaninu i Lečićevoj u ove poremećaje spadaju sldeća stanja data u klasifikikaciji ICD-10 na sledeći način:

  • F-43 reakcije na težak stres i poremećaji prilagođavanja

Nabrojaćemo samo osnovne:

  • F-43.0 Akutna stresna reakcija;
  • F-43.1 Posttraumatski stresni poremećaj;
  • F-43.2 Poremećaj prilagođavanja;

(“Dijagnostička uputstva” insistiraju da ova dijagnoza može da se postavi samo onda ako postoji “neposredna i jasna vremenska povezanost“ između stresa i simptoma, i da se simptomi najčešće gube posle nekoliko časova, a ređe ostaju do 48 časova uz proces smirivanja koji traju i do 3 - 4 dana.)

  • F-62 Trajni poremećaji ličnosti koje se mogu pripisati grubom moždanom oštećenju ili obolenju;
  • F-62 Trajne promene ličnosti posle nekog kobnog doživljaja;
  • F-23 Akutni i tranzitorni psihotični poremećaji - udruženi sa akutnim stresom;
  • F-23.0 Akutni poliformni psihotični poremećaj (bez simptoma shizofrenije);
  • F-23.1 Akutni poliformni psihotični poremećaj sa simptomima shizofrenije.

Primena autogenog treninga je indikovana u svim onim slučajevima poremećaja u odraslih koji nastaju posle stresa, a koji nisu praćeni psihoticnom slikom, o čemu će biti kasnije govora u Gl. 9.

1.1.2. Opšti adaptacioni sindrom ili stres

Organizam jedinke na dejstvo svakog novog ili dovoljno jakog nadražaja (biološki značajan signal), uvek reaguje na sebi svojstven način, ali kao celina, skupom opštih nespecifičnih reakcija adaptacije. Takva za dotični organizam specifična reakcija obezbeđuje razvoj individualne, odnosno fenotipske adaptacije, u kojoj uvek dominira adaptacija funkcionalnog sistema odgovornog za dejstvo određene draži, odnosno tzv. dominirajućeg funkcionalnog sistema [1]. Nespecifične reakcije adaptacije nisu individualno uslovljene, i nastaju aktivacijom tzv. stres-realizujućeg sistema pri dejstvu biološki značajnog signala koga prouzrokuje stresor bilo koje prirode (psihičke, fizičke, hemijske, biološke).

Reakcija organizma na svaki biološki značajan signal iz unutrašnje ili spoljašnje sredine, uvek se sprovodi po opštem obrascu odgovora - efleksnom reakcijom hijerarhijski organizovanih regulišućih sistema. Aktuelan poremećaj homeostaze, situacija pretnje homeostazi ili signal mogućnosti takvog poremećaja, preko najviših nivoa regulacije, aktivira sisteme organizma odgovorne za adaptaciju na novonastalo stanje. Kao rezultat toga sinhronizovano nastaje sled dva lanca događanja: (1) aktivacija dominirajućeg funkcionalnog sistema; i (2) aktivacija stres-realizujućeg sistema [1].

Aktivacija oba sistema odgovorna za adaptaciju, kao i kompeks nastalih posledičnih reakcija organizma, u biti su zasnovani na principu funkcionisanja veoma složenog refleksnog luka. Kao takav, svaki od ovih sistema se, uprošćeno, sastoji od tri komponente: (1) aferentnog dela (receptora), (2) centralnog regulatornog dela (centara neurohumoralne regulacije), i (3) eferentnog dela (efektora): mišići (poprečnoprugasti i glatki) i žlezde (endokrine i egzokrine).

Dominirajući funkcionalni sistem predstavlja ceo kompleks neurohumoralnih i neurohormonalnih realizujućih komponenata adaptacije koje pripadaju različitim anatomsko-fiziološkim sistemima. Ove integralne komponente su objedinjene u jedinstven funkcionalni sistem usmeren ka izvršenju jedinstvenog, zajedničkog zadatka. Njegov cilj je ostvarenje adaptacije na novonastale uslove u okviru dozvoljenih varijacija fiziološko-biohemijskih parametara funkcionisanja organizma [13,14].

Kao rezultat odgovora efektora na nadražaj receptora, u dominirajućem funkcionalnom sistemu, specifično odgovornom za adaptaciju, razvija se niz strukturnih izmena koje omogućavaju uvećanje njegovih fizioloških mogućnosti, obezbeđujući tako otpornost organizma na specifično dejstvo dotičnog faktora [13]. Ova otpornost nije samo, isključivo, “svojina” dotičnog faktora, nego ispoljava šire ili opštije efekte. Ovi iradirajući efekti povećanja funkcionalnih mogućnosti dominirajućeg sistema uvek nastaju kao rezultat odlučujućeg uticaja neurohumoralnih mehanizama celog organizma [14]. Ključnu ulogu u odvijanju ovih mehanizma imaju mehanizmi razvoja opštih nespecifičnih ili stres-reakcija organizma.

Ove međusobno povezane opšte nespecifične reakcije organizma ispoljavaju se u celini kao skup simptoma i znakova adaptacije, zbog čega ih je Hans Seley (1960) i nazvao opšti adaptacioni sindrom (OAS) [15]. One nastaju usled aktivacije tzv. stres-realizujućih sistema, pa se stoga nazivaju i stres-reakcije, stresne reakcije ili reakcije stresa, a njihovi uzročnici stresogeni faktori ili stresori.

Svaka jedinka na dejstvo bilo kog pragovnog nadražaja uvek reaguje skupom urođenih ili stečenih, opštih ili specifičnih, kratkoročnih ili dugoročnih reakcija adaptacije. U razvoju većine adaptacionih reakcija organizma principijelno se pojavljuju dva sledstvena stadijuma: (1) početni stadijum, čiji je rezultat brza, ali nekompletna adaptacija, i (2) naknadni stadijum, čiji je epilog spora, dugotrajna, ali potpuna adaptacija [1]. Ako je nadražaj veoma jak ili deluje dugo, nastupa krajnja etapa OAS ili stres-sindroma, faza iscrpljenja [15]. Ako nadražaj ne prevazilazi adaptacione rezerve organizma, javlja se mobilizacija i preraspodela energetskih i strukturnih resursa organizma, aktivira se proces specifične adaptacije, za kojim sledi niz događanja u fazi rezistencije. Krajnji rezultat ovog specifičnog procesa jeste adaptacija koja se ispoljava kao skup reakcija koje predstavljaju antistres-sindrom.

Kao rezultat odgovora efektora na nadražaj receptora, u dominirajućem funkcionalnom sistemu, specifično odgovornom za adaptaciju, razvija se niz strukturnih izmena koje omogućavaju uvećanje njegovih fizioloških mogućnosti, obezbeđujući tako otpornost organizma na specifično dejstvo dotičnog faktora. Ova otpornost nije samo, isključivo, “svojina” dotičnog faktora, nego ispoljava šire ili opštije efekte. Ovi iradirajući efekti povećanja funkcionalnih mogućnosti dominirajućeg sistema uvek nastaju kao rezultat odlučujućeg uticaja neurohumoralnih mehanizama celog organizma. Ključnu ulogu u odvijanju ovih mehanizma imaju mehanizmi razvoja opštih nespecifičnih ili stres-reakcija organizma.

Početni stadijum adaptacione reakcije nastupa neposredno nakon dejstva draži u formi alarma ili uzbune, odnosno šoka koju smenjuje faza antišoka [15]. On se može ispoljiti de novo ili, pak, na osnovu već gotovih, ranije formiranih fizioloških mehanizama, koji organizmu “smesta” obezbeđuju adekvatan odgovor, koji se ispoljava fazom rezistencije ili otpornosti, odnosno adaptacije. Ako nije u sklopu dugotrajnog stadijuma adaptacije, nastalog ponavljanjem ove etape adaptacije, početni stadijum adaptacije obezbeđuje brz, ali kratkotrajan, nepotpun i nepostojan lokomotorni, psihoemocionalni ili psihomotorni odgovor. Nakon njega sledi faza deplecije ili iscrpljenja adaptacionih rezervi organizma, koja ima opšti nepovoljan rezultat po život, odnosno opstanak jedinke.

Dugotrajni stadijum adaptacije se razvija postupno kao rezultat dugoročnog ili višekratnog ponavljajućeg dejstva faktora životne sredine na organizam. On se razvija na osnovu višekratnog ponavljanja brzih adaptacionih reakcija i odlikuje se postepenim razvojem kvantitativnih promena sa nakupljanjem određenih biološki aktivnih materija (BAS), sa sledstvenom pojavom kvalitativnih izmena u funkcionisanju organizma. Na taj način, postepenim prilagođavanjem na novonastalo stanje, koje diktiraju uslovi sredine, organizam prelazi u stanje dugoročne potpune adaptacije u novonastalim okolnostima funkcionisanja. Time organizam stiče potrebnu otpornost za određeno vreme na takve izazove kao što su nagle izmene parametara faktora životne sredine.

Prelaz od kratkoročne na dugoročnu adaptaciju je ključni momenat adaptacionog procesa i istovremeno njena slaba karika. Njegov značaj je u tome što on obezbeđuje stabilnost funkcionisanja organizma u novonastalim uslovima življenja. Nastala dugoročna adaptacija omogućava svakoj jedinki veću širinu funkcionisanja, a time i veću slobodu kretanja i ponašanja u promenljivim uslovima koje diktiraju raznovrsni činioci biološke, psihološke ili socijalne prirode.

1.1.3. Specifičan opšti adaptacioni sindrom ili anti-stres

Fiziološki procesi pokrenutih funkcionalnih, a zatim i strukturnih promena, imaju za cilj povećanje fizioloških mogućnosti dominirajućeg funkcionalnog sistema odgovornog za adaptaciju na nadražaj dotičnog faktora. Kao rezultat različitog sleda događaja na dejstvo svakog faktora ponaosob, ispoljavaju se efekti u obliku povećanja moći dominirajućeg funkcionalnog sistema za svaki od njih posebno. Pritom, povećanje fizioloških mogućnosti ne nastaje uobičajeno, samo hiperfunkcijom, odnosno hipertrofijom ili hiperplazijom određenih ćelija i tkiva dominirajućeg funkcionalnog sistema. Naprotiv, ono nastaje usled povećanja funkcije upravo tih faktora i sistema koji ograničavaju funkciju samog dominirajućeg funkcionalnog sistema. Tako, pri adaptaciji na ponavljajuća stresna dejstva u nervnim centrima i srži nadbubrežne žlezde naglo raste aktivnost tirozinhidroksilaze, glavnog enzima u sintezi kateholamina, pri čemu se povećava moć stres-realizujućeg adrenergičkog sistema. Međutim, pritom istovremeno raste i aktivnost enzima stres-limitirajućih faktora, kao što su opioidni peptidi, gamma-aminobutyric acid (GABA), serotonin, prostaglandini, antioksidativni sistemi [1]. Na taj način, organizam povećava efikasnost sistema koji ograničavaju intenzitet i trajanje stresne reakcije.

Dejstvom draži pokrenuti proces adaptacije se odvija u svim morfofunkcionalnim strukturama jedinke, počev od ćelijskih, tkivnih, organskih i sistemskih, pa do organizma u celini [13]. Na nivou velikog mozga proces adaptacije se odvija istim redosledom događanja kao i na sistemskom i svim nižim nivoima. Aktivacija određenih kortikalnih neurona sprovodi se u njima sintezom ribonukleinske kiseline (ribonucleic acid-RNA) i sledstveno proteina koji se transportuju dalje do mesta gde je potrebno formirati strukturnu promenu u kontaktu dva ili više neurona u interneuronskoj mreži. Ova strukturna promena nije ništa drugo nego zapis ili engram novoupamćene informacije, koja predstavlja morfofunkcionalni supstrat za lokalnu ili prostornu fiksaciju takve novoformirane vremenske veze u dugoročnoj adaptaciji. Upamćeni sadržaj ostaje određeno vreme fiksiran i stabilan. Postojan je sve dotle dok njegovu fiksaciju obezbeđuju određeni faktori potkrepljivanja, pre svega manje ili više učestalo potrebno ponavljanje dejstva njegovog faktora stvaranja.

Zbog toga što je reakcija adaptacije opšteg karaktera, ona uvek sadrži i “višak” nekih propratnih procesa koji utiču ne samo na otpornost prema dejstvu tog, nego i drugih faktora adaptacije. Ovakav porast rezistentnosti pri izlaganju dejstvu jednog faktora na dejstvo drugih faktora adaptacije naziva se pozitivnom ukrštenom reakcijom, a njen pad, negativnom ukrštenom reakcijom [1]. Pozitivna ukrštena reakcija na stresorna dejstva se javlja pri adaptaciji na ponavljajuća fizička opterećenja usled primarnog propratnog povećanja nivoa opiodnih peptida, kao i drugih stres-limitirajućih sistema. Osnovu stres-indukovane analgezije [16], kao i refleksogene analgezije [17], isto tako, sačinjava posledično povećanje opijata, ali i drugih stres-limitirajućih faktora. Refleksogena analgezija nastaje kao rezultat višekratnog ponavljajućeg stresogenog dejstva različitih fizičkih, hemijskih ili bioloških draži na projekcione eksteroceptivne zone nazvane refleksogene zone ili tačke [17].

Povećanje nivoa stres-limitirajućih faktora (GABA, opioidi, dopamin, serotonin, prostaglandini, antioksidansi, i drugi) i sledstveno adaptacionih moći njihovih stres-limitirajućih sistema, pri adaptaciji na ponavljajuća dejstva stresora, dovodi do porasta rezistentnosti na dejstva mnoštva drugih fizičkih, hemijskih i bioloških faktora. Ove mnogobrojne pojave pozitivne ukrštene reakcije predstavlja solidnu osnovu za korišćenje ne samo adaptacione terapije, nego i adaptacione profilaktike u sprečavanju nastanka mnoštva poremećaja i oboljenja. Na tome se baziraju svi vidovi refleksoterapije, ali i refleksoprofilaksa, kao jedna od budućih značajnih grana profilaktike [17].

Negativna ukrštena rezistencija se javlja u slučajevima izazivanja neadekvatne adaptacione reakcije, uslovljene prekomernim dejstvom stresornog faktora. Tako se pri enormnim fizičkim opterećenjima može narušiti funkcionalna sposobnost imunog sistema sa pojavom sniženja otpornosti prema uzročnicima takvih banalnih infekcija kao što je virus prehlade, odnosno prehlada. Isto tako, adaptacija na stresna stanja može izazvati supresiju funkcije gonada, što ima za posledicu pojavu menstrualnih poremećaja (amenoreje i dr.) ili anovulatornih ciklusa kod žena [18], a impotencije kod muškaraca [19].

Mehanizam razvoja adaptacije na ponavljajuća stresna dejstva, koja se ne mogu izbeći, uvek ima svoj zakonomerni sled fizioloških procesa:

  • Dejstvom stresora na odgovarajuće receptore nastaju signali koji preko aferentnih puteva dospevaju do kore i sukortikalnih struktura.
  • U moždanoj kori i subkortikalnim strukturama, odgovornim za integraciju prispelih dotičnih informacija, pojavljuju se stimulativni i inhibitorni procesi koji formiraju ogovarajući funkcionalni sistem, objedinjavajući za sve pobuđene strukture.
  • Mobilizacijom efektora, posebno dominantno kortikalnih motoneurona odgovarajućih grupa mišića, ovaj upravljački funkcionalni sistem se svrsishodno usmerava postajući tako dominirajući funkcionalni sistem, koji obuhvata sve nishodne motorne i vegetativne centre (termoregulacioni, kardiovaskularni, respiratorni i drugi) i njihove eferentne puteve.
  • Kao rezultat istovremene mobilizacije mišića i centara za regulaciju rada srca, disanja, i drugih vegetativnih funkcija, dolazi do inhibicije funkcija organa za varenje, jetre, slezine, bubrega, kože, i drugih.
  • U stimulisanim tkivima povećava se priliv krvi, pojačava metabolizam, čime se obezbeđuju uslovi za pojačanu sintezu nukleinskih kiselina i belančevina, na račun smanjenja krvotoka i sledstvene sinteze nukleinskh kiselina i belančevina u inhibisanim organima.
  • Višestrukim ponavljanjem ili dugotrajnijom izloženošću dejstvu stresora, pokrenuti sistemski strukturni sled događanja vremenom obezbeđuje mnogo bolju efektivnost, a time i ekonomičnost funkcionisanja sistema odgovornih za adaptaciju.
  • Postepenim povećanjem efektivnosti stres-limitirajućih sistema nastaje postepeno slabljenje aktivnosti stres-realizujućih sistema.
  • Sa postepenim slabljenjem aktivnosti stres-realizujućih sistema nastupa postepeno gašenje stresne reakcije, čime se postupno otklanjaju propratni štetni katabolički i drugi efekti stresa.
  • Povećanje efektivnosti stres-limitirajućih sistema na kraju rezultira nastankom otpornosti organizma na dejstvo tog, ali i drugih stresora.

Na taj način umesto distresa nastaje eustres ili anti-stres.

Suštinu procesa isčezavanja stresne reakcije predstavlja potpuno formiranje stabilne morfofunkcionalne osnove ili engrama adaptacije na dejstvo stresora. Potpuna, stabilna ili postojana adaptacija otklanja poremećaj homeostaze, jer faktori koji su doveli do tog poremećaja ili prestaju da deluju ili njihovo dejstvo ostaje bez efekta. Nastala je potpuna dugoročna adaptacija, pa stresna reakcija postaje izlišna, te ubrzo potom nestaje, kao i njene posledice. Umesto distresa ili sindroma maladaptacije razvija se eustres ili anti-stres.

Ovaj proizvod je uvršten u naš katalog dana 30. Mar. 2008..
Komentari
Kupci koji su kupili ovaj proizvod takđe su kupili
IASC anti-stres holisti─?ki priru─?nik: Suplement MRT
IASC anti-stres holisti─?ki priru─?nik: Suplement MRT
Integrativna biofizika, kvantna medicina i K-H informatika
Integrativna biofizika, kvantna medicina i K-H informatika
Sećanja, snovi, razmišljanja o prošlom i budućem 1984-2007
Sećanja, snovi, razmišljanja o prošlom i budućem 1984-2007
Korpa više o ...
0 proizvoda
Povoljni uslovi plaćanja više o ...
  • ODLO┼ŻENO PLA─ćANJE
  • 3-6 mese─Źnih rata
  • BEZ KAMATE
  • Mese─Źna rata 1.000 din
Obaveštenja više o ...
ObavestiObavesti me o promenama na IASC anti-stres holisti─?ki priru─?nik (fotokopija)
Posalji proizvod prijatelju
 

Copyright ę Internacionalni Anti-Stres Centar (IASC) 2005.   Sva prava zadrzana
telefoni: +381 11 40-66-221    +381 64 127-15-15